На почетку рада име јој је било Немањина гимназија. Данас је њен званичан назив Гимназија ''Бора Станковић''. Према нашем мишљењу, једноставно је треба звати Врањска гимназија. Она је саставни део врањског живота после 1878. године , јер је уграђена у сваку породицу и фамилију, али и у сваку институцију и установу. Основана је 1881. године у време конституисања независне српске државе, када је започео успон грађанске класе која је имала жеља и потреба за сазнањима која би је укључили у савремене токове цивилизације.
Гимназија је највиши облик школовања код старих Хелена. У Европи је рехабилитована средином 16. века. У почетку ове школе су усмерене према сазнањима из хуманистичких дисциплина, културе и уметности. Класични језици, прво латински, а касније и грчки, били су основа њеног рада и истраживања. У 19. веку, у складу са напретком и усавршавањем цивилизације, долази до значајних промена. Прво се у гимназије уводе модерни језици, а појачава се и интерес за истраживања из области друштвених наука. Велики број открића из области технике утичу да се крајем 19. и почетком 20. века смањују наставни програми језика, а уводе природне и техничке науке,, као и практична знања. На основу овога гимназије су подељене на класичне и реалне.
Срби су прву гимназију основали у Сремским Карловцима далеке 1791. године. Занимљиво је да је она настала у нашем расејању, док је прва гимназија јужно од Саве и Дунава основана 1830. године у Београду под називом Велика Школа. Гимназија у Врању основана је 1881. године. Радила је прво као нижа, а касније као непотпуно виша гимназија. Од 1922. године она добија осми разред и постаје потпуна гимназија. После Другог светског рата губи грађанску оријентацију и постаје идеолошка школа. У овом периоду често се мења њена структура. Године 1958.. извршена је реформа гимназијског образовања. Нижи разреди гимназије су пренети у осмогодишње школе а гимназија је добила четворогодишњу структуру. Посебно је био карактеристичан покушај укидања гимназије и њихово претварање у образовне центре. То је била срамна негација вековних цивилизацијских достигнућа и вредности као општег добра и најбоља основа за свестрано образовање која омогућава даље школовање и усавршавање на универзитетима и факултетима.
Почеци су били веома тешки, неизвесни. Држав и Врање нису имали довољно финансијских средстава, недостајали су стручни кадрови, а Врању је такође недостајао одговарајући школски простор. Те околности успоравале су њен раст и развој у сваком погледу. Питање професорског кадра било је увек актуелно и решавано у ходу. У почетку су кадрови долазили претежно из Београда или других градова Србије. Касније су то били школовани Врањанци, а између два светска рата и велики број руских емиграната кадровски унапређује нашу школу. Данас је макар половина професора седело у клупама врањске гимназије.
Први период њеног рада трајао је до 1934. године када је радила у неодговарајућим просторним условима. Данашња школска зграда грађена је од 1931.  до 1934. године. То је била прва инвестиција државе у наш град после Првог светског рата. Тада почиње њен други период и он траје и данас. Трећи период ће започети после потпуне реконструкције и обнове зграде. Захтев је упућен одговорнима и радови су започели одмах и безусловно.
Гимназија има свој унутрашњи живот, како ђачки, тако и професорски. Између њих постоји развијена  комуникација у коју су веома активно укључени и родитељи ђака. Добар пример је чињеница да Врањска гимназија, захваљујући сарадњи родитеља, професора и ђака, није радила у време оба светска рада, као једина гимназија у Србији. Стиче се утисак да је иницијатива за новим ангажовањима претежно долазила од самих ученика, јер су они мотивисани и младалачки ангажовани како би у школу унели нове визије. Професори су инспирације проналазили у ентузијазму и посвећености позиву. Њихова реч је изнад свега. Она одзвања школским простором, а ђаци су је чували одлазећи да усавршавају своје знање и да трагају за животним позивима. Сматрамо да нису довољна само историјска истраживања за слику о њеном унутрашњем животу, већ су за то потребна различита социолошка и психолошка истраживања.
Неки ученици Врањске гимназије обележили су историју ове школе, овог града, али и читавог нашег народа. Оне које често спомињемо су: Борисав Станковић - књижевник, отац Јустин Поповић - проф. богословског факултета, Јован Хаџи-Васиљевић - историчар. Наравно, има још много великана српског народа и наше Гимназије које нисмо заборавили.

ПОЧЕТНА