Генерална скупштина УНЕСКО 1999.год. прогласила је 21.фебруар за Међународни дан матерњег језика у знак сећања на студенте који су на тај дан 1952.године убијени у Даки, у источном Пакистану, јер су протествовали

што њихов језик није проглашен за званични.

Република Србија је 2006. године приступила Европској повељи о регионалним или мањинским језицима Савета Европе, у жељи да допринесе развоју мултикултурализма и вишејезичности у Србији и Европи.

Упркос свим декларацијама, и уз њихову помоћ, нужно је јачати свест о важности очувања српског као матерњег језика , као и све матерње језике народа који се у Србији живе. То се, свакако, чини проучавањем језика

током школовања, али и јачањем свести о вредности језика као културне баштине једног народа.

Језик чува све што је, развијајући се, један народ стварао; памти све промене кроз које је пролазио, трпи утицаје и историјске притиске који су се у одређеном тренутку догодили.

Важно је нагласити колико се труда уложило да се језик очува када је то био велики изазов, током вишевековне окупације и без икаквих институција које би се тиме бавиле.

Тај изазов ни данас није мали. Одолевање помодарствима свих врста која језик младих кваре, не осећајући да тиме угрожавају бит свога постојања, постаје императив.

Чувањем свога језика и писма на најплеменитији начин учествујемо у историјском подухвату очувања духовних вредности наших предака, на тај начин постајемо део вредносног система који негује праве вредности.

Наш посао није тежак, ред је да оно што смо добили од својих претходника сачувамо за своје потомке.

За ову прилику прикладна је мисао чувеног Душка Радовића која се односи на српски, али и на све матерње језике: “Волите српски језик сваког дана помало. Српски језик нема никог другог осим нас“.