Врање, град на југу Србије има дугу историју и прошлост. Први пут споменут у делу Алексијада 1093. године, он ће кроз векове од једне граничне поставе Византијског царства израсти у модеран савремен град. Први пут је ушао уз састав Краљевине Србије 1207. године, да би 1455. године пао под власт Османлија. Неколико векова касније, 31. јануара 1878. године, победоносна Шумадијска дивизија предвођена генералом Јованом Белимарковићем је ослободила Врање и оно је од тада у саставу модерне српске државе. По ослобођењу, било је потребно радити многе ствари како би се тадашња турска касаба преобразила у модеран европски град. Једна од првих ствари које је српска држава урадила јесте било успостављање школа у новоослобођеним крајевима.

               Тако је већ средином фебруара 1878. године министар просвете Алимпије Васиљевић упутио наређење окружним начелствима у ослобођеним крајевима да организују отварање школа почетком марта у свим местима на својој територтији, где год за то има услова. Организацију школства је у врањском округу поставио министаров изасланик Милорад Шапчанин. Он је у Врању са представницима Општинског суда разговарао и о отварању средње школе, што је прихваћено са великом решеношћу да се оствари још у августу 1878. године. Молбу врањске општине министар просвете је прихватио и почетком школске 1879/80. године издејствовао указ о отварању гимназије у Врању. Међутим, до отварања није дошло услед немогућности врањске општине да за ову школу нађе одговарајућу зграду.

               Општина је после три године наменила новој школи Дилавербегове конаке о којима ми немамо података и вероватно се ради о комплексу од две зграде коју Врањанци данас знају под именом Пашини конаци, а Решењем министра просвете од  5. августа 1881. године, она је почела са радом. За првог директора именован је Ђорђе Ничић.

                Отварање Гимназије органи власти објавили су народу округа врањског и позвали ученике на упис у школу. Ово је било веома значајно за младе Врањанце зато што су они претходне три године морали гимназијско образовање да потраже у суседним варошима, пре свега у Нишу, Лесковцу и Пироту у којима су гимназије већ биле отворене. У обавештењу су дати и услови уписа.

               Прво име Врањска нижа гимназија дао је школи министар просвете у свом указном акту при њеном оснивању. Тако ће се звати у школској документацији скоро 10 година. После проглашења Србије за Краљевину, 1882. године долази до промене назива школе и она ће на школском печату и штамбиљу носити назив Краљевско– српска нижа гимназија у Врању. У грађанству, међу ученицима и наставницима, школа се звала једноставно, али популарно Врањска гимназија и тај популарни назив је сачувала практично до данашњег дана невезано за промене имена. Занимљиво је да је 1896. године забележен и један ученик из Османског царства, вероватно син османског конзуларног службеника.

Први пут је престала са радом за време Српско-бугарског рата, када је школска зграда крајем септембра 1885. године реквирирана за потребе војске. Рат је ускоро био завршен, а школа је наставила са радом тек 6. марта 1886. године. Исто ће се десити и 1912. и 1913. године, за време Балканских ратова.

Током 1891. године, на иницијативу старешине школе Љубомира Давидовића, предавачи и ученици заједно су кренули у уређивање школског дворишта и направили својеврсни ботанички врт. Врт се састојао из три дела: дела за игру ученика за време одмора између часова који је био посут шљунком и ишпартан стазицама, простор за парк и простор за ботаничку башту која је веома брзо расла, да би за само неколико година бројала више од стотинак стабала. До 1898. године простирала се на површини од око 1600 квадратних метара и била је пример праве ботаничке баште.

У сагласности са наставничким већем Љубомир Давидовић ће покренути Литерарно друштво Заштита чији је циљ литерарно вежбање и усавршавање ученика. Истовремено ће бити формиран и фонд за помагање сиромашних ученика. Оно ће 1926. године променити име у Литерарно друштво Бора Станковић.

У периоду од 1890. до 1894. године врањска Гимназија ће уписати и пети, шести и седми разред, у циљу прерастања у вишу гимназију.

Ученици су током овог периода, поред учења, организовали и бројне приредбе, представе. Тако су ђаци у школи изводили драмска дела Хајдуци, Балканска царица и сл. Такође су организоване научне екскурзије и излети. Школски хор давао је многе уметничке успешне концерте. Ученици су били укључени у обележавање свих  великих градских и државних свечаности, што је традиција која је одржана до данас. Биле су то опште свечаности пуне младалачке ведрине и здравља.

Министарство просвете је стално настојало да своје најбоље кадрове шаље у пограничне крајеве из више разлога, у првом реду да би се супротставила тадашњем растућем бугарском национализму. О томе говори и податак да су многи професори врањске Гимназије оставили значајан траг у научно-истраживачким активностима и објавили бројне научне радове.

Радоје Домановић је са ученицима поставио на сцену Његошев Горски вијенац 31. јануара 1896. године. Био је то почетак позоришног живота у Врању и тај датум Позориште Бора Станковић обележава и данас.

Године 1898. Народна скупштина је усвојила Закон о средњим школама којим су гимназије у Пироту и Врању сведене на шесторазредне непотпуне гимназије. Истим законом прописано је да је: Задатак средње школе да даје ученицима више и опште образовање и васпитање и да их спремају за слушање наука на универзитету и другим вишиом школама.

У јесен 1898. године одлуком министара просвете школа је добила ново име Гимназија Немањина. Добила је и одређен дан за Дан школе. Дан врањске Гимназије био је 13. фебруар и школа га је прослављала на свечани начин.

               После мајског преврата 1903. године мењају се и називи школа и врањска Гимназија остаје само са називом Врањска гимназија. У међувремену је у Врању на приватну иницијативу отворена и женска школа за образовање младих Врањанки.

               Неколико година пре балканских ратова подручје врањског краја је припремано за ослободилачки рат. Грађени су путеви, општински кошеви пуњени храном и јачано борбено расположење становништва.

               Школска 1911/12. ће практично бити последња мирнодопска на дуже време. Те године је Приватна женска гимназија ушла у састав државне Гимназије. За време Првог балканског рата школа није радила а већина професора, као и неки ученици, као добровољци су учествовали у рату. Налазећи се на граници, Врање је било седиште Команде, али и прихватилиште за рањенике са ратишта. Поред ученика, и грађани Врања су се апсолутно укључили у помоћ војсци. Наредна година је протекла у Другом балканском рату, а већ када је јула 1914. године избио Први светски рат, држава се нашла у ратном вихору који је погодио и образовање. Гимназија у Врању ће делимично радити све до 14. септембра 1915. године, када је због бугарске окупације престала са радом. Није радила ни током Првог ни Другог светског рата, родитељи су одбијали да шаљу своју децу у школе окупатора, чиме су показали своје јединство и слободарски дух.

Октобра 1915. године ушле су у Врање бугарске окупационе трупе. Главни циљ окупационих снага јесте била брза и насилна бугаризација српског становништва. Тако су увели своју власт и почели са формирањем основних и средњих школа на бугарском језику. На изненађење окупатора, одзив грађана и ђака је изостао. Командант града окупио је виђеније Врањанце и од њих захтевао да наговоре народ да шаље децу у школе. Остала је забележена изјава Томе Стајића, угледног Врањанца: Како да говорим народу да шаље децу у бугарске школе, кад моја три сина на солунском фронту ратују против бугарске војске. Затим су сви у глас повикали: Наша деца неће учити школе окупатора. Настала је затим тешка и бесомучна одмазда. Велики број виђених људи, наставника и свештеника је или отеран на присилни рад у Бугарску или стрељан. Међу њима су били и професори врањске Гимназије.

Врањску гимназијску зграду окупатор је запосео својим трупама, са ње и из ње избацио и уништио све што је подсећало на Србију. Забрањен је српски језик, а српске књиге су уништене.

По ослобођењу од Бугара, 4. октобра 1918. године, кренуло се у реализацију идеје да Гимназија у Врању коначно добије наменски грађену зграду. Услови у дотадашњој згради, иако је обнаваљана два пута, више нису испуњавали ни минимум за несметано извођење наставе. И поред тога, 1921. године Гимназија је подигнута на степен потпуне осморазедне реалне гимназије и јуна 1922. године у њој је одржан први пут испит зрелости. Гимназија је наставила са радом, међутим, зграде школе, Пашини конаци били су у врло лошем стању.

               Због такве ситуације почели су преговори о зидању нове зграде Гимназије и и то на најлепшем месту у Врању поред већ изграђеног градског парка. Радови су отпочели свечано на Видовдан 28. јуна 1931. године, када су освећени темељи нове гимназијске зграде.

               Две године касније нова зграда је била готова, а на другом спрату изнад терасе била је утиснуто седам барељефа, портрета југословенских великана: Вука Стефановића Караџића, Борисава Станковића, Ивана Гуднулића, Светог Саве, Ивана Мажуранића, Франца Прешера и Петра Петровића Његоша. Освећење зграде урађено је на Светог Саву 1934. године и тако је Гимназија кренула са радом у згради у којој је је и данас. Простора је било за све, од фискултурне сале до учионица и кабинета, као и лабораторија за експерименте.

Рад у новој згради настављен је све до немачког напада на Југославију априла 1941. године. Много професора и ученика је учествовало у борбама против окупатора и њихова имена су утиснута у плочама на улазу у зграду. Убрзо је Врање опет ушло у састав Бугарске, а окупатор је наставио са истом политиком бугаризације. И овога пута грађани Врања су одбили да шаљу децу у школу. Окупатор је јула месеца те године кренуо да уништава барељефе на згради. Она је током рата била затворена и служила је окупатору као затвор.

               После ослобођења у Другом светском рату, 7. септембра 1944. године, држава и грађани Врања су улагали велике напоре да што пре оспособе зграду и прикупе најнужнији инвентар за почетак рада школе. Већ 19. марта 1945. године почела је са наставом.

Гимназија је прве четири године после ослобођења имала исту структуру као и пре рата. До прве промене дошло је крајем школске 1948/49. године, када је одлуком Министарства просвете НР Србије 27. јуна 1949. године Виша мешовита гимназија у Врању подељена на Потпуну мушку и Потпуну женску гимназију. Само две школске године радила је овако да би се већ 1951. године извршило спајање ових гимназија у једну Државну потпуну мешовиту гимназију у Врању, која је почела са радом школске 1951/52. године. Наредне године укинути су нижи разреди у гимназији, што је довело до смањења броја ђака. Гимназија је тако наставила да ради седам година. Усвајањем Општег закона о школству 1958. године, школа мења назив у Гимназија, а V, VI, VII и VIII разред преименовани су у I, II, III и IV разред. Овим законом утврђени су задаци Гимназије као општеобразовне школе. Она је добила задатак да шири и продубљује знања из природних и друштвених наука, а посебно из општетехничког образовања. Тако су настала два смера, природно-математички и друштвено-језички смер. Наредне, 1959. године, школа добија свој данашњи назив Гимназија Бора Станковић.

               Реформа образовања из 1976. године предвиђала је формирање образовних центара и у наредним годинама и врањска гиманзија ће кренути пут промена, тако да јој је 18. фебруара 1980. године промењен назив у Образовни центар Бора Станковић.

Приликом прославе стоте годишњице оснивања Гимназије приређена је велика свечаност, а у холу зграде подстављене су две спомен плоче, са именима погинулих професора и ученика у Првом светском рату и балканским ратовим и за погинуле ученике и професоре антифашистичке борбе у Другом светском рату.

Реформом из 1980. године укинути су дотадашњи смерови, а образовни центар је образовао следеће струке и занимања од 1981. до 1987: кожарски, фризерски, преводилачки и архивско-музејски, култура и јавно-информисање, математичко-технички, природно-технички. Новом реформом од 1987. до 1991. године образовни центар је имао следеће смерове: културолошко-језички, придорно-математички, математичко-програмерски и здравствени.

Током ове реформе школи је враћен стари назив Гимназија Бора Станковић, као и смерови: друштвено–језички и природно–математички, а од школске 2018. године школа има и одељење за ученике са посебним способностима за рачунарство и информатику. Од 2019. године обновљена је и Задужбина Олге и Николе Ј. Динић, потпуковника у пензији из Врања. По жељи задужбинара на Савиндан сваке године школа додељује новчане награде и дипломе ученицима који напишу најбољи рад на наменском литерарном конкурсу.

               Зграда Гимназије је дуги низ година била домаћин и матична зграда и другим средњим школама, све док оне нису добиле посебне зграде. Тако је у згради Гимназије радила средња Економска школа 80-их година, односно Медицинска школа 90-их година. Потпуна реконструкција школе је извршена у периоду од 2007. до 2013. године, после које она задржава своју монументалност и лепоту, али и нову унутрашњост, прилагођену модерном и савременом начину рада и образовања младих нараштаја.

               Гимназија Бора Станковић је кроз 140 година свог постојања и образовања извела неколико десетина генерација и више десетина хиљада ученика. Добила је и  бројна престижна међународона, државна и градска признања.

Јасминка Јањић, дипломирани историчар

Ненад Стојиљковић, дипломирани историчар