Гимназијалци у позоришту – „Ништа нећемо заборавити“
Гимназијалци
у позоришту – „Ништа нећемо заборавити“
Ученици и професори Гимназије посетили су
Позориште "Бора Станковић", где су одгледали представу врањског
глумачког ансамбла "Ништа нећемо заборавити", у уторак 13. фебруара 2024. Представа је настала по мотивима аутобиографских романа Вере Ценић, "Кањец филма" и
"Иста прича". Адаптизацију
и драматизацију текста радила је Тијана Грумић, a режију Југ Радивојевић.
Представа је премијерно изведена прошле године, на отварању "Бориних позоришних
дана", 21.10.2023.
Близу сто ученика свих разреда, у пратњи
двадесет професора постали су део трочасовног уметничког доживљаја
потресне драмске приче.
Судбина деветнаестогодишње студенткиње
књижевности, која је ухапшена након што је одгледала
руски филм у Дому совјетске културе, затим испитивана, мучена и
кажњена робијом на Голом отоку, 1950. и 1951. године, дочарана је оригинално, живописно и упечатљиво. За
наше ученике као и за све будуће генерације, али и за старију публику, од
посебне је важности опомена и поука овог уметничког дела - да се не заборави! "Само је заборав
прави пораз за човека", написала је Вера Ценић. Јер ко не чита,
ко не учи историју, не прати и не разуме уметност, ко не пише дневник и не
памти, ко је без смисла за лепоту, истину и правду, лак је плен силама зла,
деструкције и апсурда. Да се не заборави и више никад не понови апсурд и срамоћење
људи, чак и оних окрутних "који су само радили свој посао", јер су
они тако радећи сами себи пресудили: спомињаће се као највећи злочинци за
опомену будућим генерацијама.
Једна млада девојка морала је да прође језиву тортуру само зато што је волела књижевност и писање, младалачку игру самооткривања у дневнику, јер је била пуна духа, заљубљена и самосвесна, јер је волела руску културу и уметност. Десио се трагични судар између два света која се никад неће разумети: свет духа, љубави и уметности и свет насилних, помрачених, примитивних извршилаца воље тоталитарне власти. Голи оток као средство власти за понижавање људске природе и слободног људског духа, оголео је и окаменио младу душу, али јој није уништио свест ("небеску свест") - о првенственој унутрашњој слободи као исконској снази коју нико не може да јој одузме. Осећање љубави – мисао о младићу који је такође издржавао казну на другој страни острва ужаса, доживљај унутрашњег интегритета и свест о једном вишем, идеалном свету који нам уметност приближава обликовали су и препорађали измучену душу младе заточенице. Ауторку романа и јунакињу драме памтићемо заувек као "сребрнастог галеба", који симболише њено трагање за слободом.
Још једна од важних
поука представе је да је сваки крај истовремено и почетак, да краја нема -
прича ће се увек настављати, као и живот у својој сребрнастој вечности којом се шире
галебова крила. Ако причу не слушамо и не разумемо, зло ће нам се понављати.
И зато, гимназијалци настављају традицију
неговања историјског и
културног памћења, одласка у позориште изграђујући добар укус
избором представе.