Гимназијалци у позоришту – „Ништа нећемо заборавити“

Ученици и професори Гимназије посетили су Позориште "Бора Станковић", где су одгледали представу врањског глумачког ансамбла "Ништа нећемо заборавити", у уторак 13. фебруара 2024. Представа је настала по мотивима аутобиографских романа Вере Ценић, "Кањец филма" и "Иста прича". Адаптизацију и драматизацију текста радила је Тијана Грумић, a режију Југ Радивојевић. Представа је премијерно изведена прошле године, на отварању "Бориних позоришних дана", 21.10.2023.

Близу сто ученика свих разреда, у пратњи двадесет професора  постали су део трочасовног уметничког доживљаја потресне драмске приче. Судбина деветнаестогодишње студенткиње књижевности, која је ухапшена након што је одгледала руски филм у Дому совјетске културе, затим испитивана, мучена и кажњена робијом на Голом отоку, 1950. и 1951. године, дочарана је оригинално, живописно и упечатљиво. За наше ученике као и за све будуће генерације, али и за  старију публику, од посебне је важности опомена и поука овог уметничког дела -  да се не заборави! "Само је заборав прави пораз за човека", написала је Вера Ценић. Јер ко не чита,  ко не учи историју, не прати и не разуме уметност, ко не пише дневник и не памти, ко је без смисла за лепоту, истину и правду, лак је плен силама зла, деструкције и апсурда. Да се не заборави и више никад не понови апсурд и срамоћење људи, чак и оних окрутних "који су само радили свој посао", јер су они тако радећи сами себи пресудили: спомињаће се као највећи злочинци за опомену будућим генерацијама.

Једна млада девојка морала је да прође језиву тортуру само зато што је волела књижевност и писање, младалачку игру самооткривања у дневнику, јер је била пуна духа, заљубљена и самосвесна, јер је волела руску културу и уметност. Десио се трагични судар између два света која се никад неће разумети: свет духа, љубави и уметности и свет насилних, помрачених, примитивних извршилаца воље тоталитарне власти. Голи оток као средство власти за понижавање људске природе и слободног људског духа, оголео је и окаменио младу душу, али јој није уништио свест ("небеску свест") - о првенственој унутрашњој слободи као исконској снази коју нико не може да јој одузме. Осећање љубави – мисао о младићу који је такође издржавао казну на другој страни острва ужаса, доживљај унутрашњег интегритета и свест о једном вишем, идеалном свету који нам уметност приближава обликовали су и препорађали измучену душу младе заточенице. Ауторку романа и јунакињу драме памтићемо заувек као "сребрнастог галеба", који симболише њено трагање за слободом.

Још једна од важних поука представе је да је сваки крај истовремено и почетак, да краја нема - прича ће се увек настављати, као и живот у својој сребрнастој вечности којом се шире галебова крила. Ако причу не слушамо и не разумемо, зло ће нам се понављати.
И зато, гимназијалци настављају традицију неговања историјског и културног памћења, одласка у позориште изграђујући добар укус избором представе.