Ослобођење Врања у Првом светском рату

Након сарајевског атентата 1914. године Аустроугарска је Србији послала ултиматум који није могао бити прихваћен, након тога уследила је објава рата. Рат се убрзо проширио на Европу након што су државе међусобно објављивале рат. Након великих победа српске војске у биткама на Церу и Колубари у августу и децембру 1914. српска војска била је принуђена да крене у повлачење преко Албаније. Након пада Београда у јесен 1915. у руке окупатора пали су и остали градови, а међу њима и Врање које су окупирали Бугари 16. октобра 1915. године. Врање је било у саставу бугарске Моравске области. Врањанци предвођени Милинком Влаховићем учествовали су у Топличком устанку 1917. године.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара српска војска била је пребачена већ на пролеће 1916. године. после опоравка на Крфу након Албанске голготе. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, док су са друге линије, добро укопане у ровове биле аустругарске немачке и бугарске дивизије. Већ 1916. српска војска је освојила Кајмакчалан после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима. Битка на Кајмакчалану је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. када је Прва српска армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија. Борбе су почеле 14. септембра 1918. артиљеријским припремама, да би 15. септембра у напад кренуле дивизије првог ешалона Друге армије предвођене Степом Степановићем.

Петнаест дана од почетка пробоја Солунског фронта Бугарса је капитулирала 30. септембра, а њене територије преузела је Немачка. Прва армија припремала се за деловање у јужној Србији.

Немачка војска се повлачила из Куманова и зауставила се код Врања. Био је то 102. пешадијски пук који је стигао у Врање. Немачки команданти свесни српске моћи распоредили су јединице у правцу Бујановца како би спречиле напад српске војске. Немци су одбрану Врања препустили Аустријској 9. пешадијској дивизији.

Главни напад српске војске на Врање је отпочео 3. октобра. Дунавска дивизија је одбацила 17. аустријску бригаду са превоја изнад села Миланова и приморала је да се повуче у сам град. Са Аустријанцима се повлаче и војници немачког јуришног батаљона које је разбила француска коњица код Бујановца. Немци се извлаче ка Владичином Хану.

У ноћи између 3. и 4. октобра пуцало се по улицама. Већ у раним јутарњим часовима 4. октобра, 1. батаљон 7. пешадијског пука којим је командовао млади потпуковник Душан Симовић, надире у град уз артиљеријску подршку Моравског артиљеријског пука. Врање је званично ослобођено у подне, и чврсто су га држале све јединице Дунавске дивизије. У самом Врању се српским војницима предало 500 припадника аустроугарске 17. бригаде.  Град је предао командант пука, уз речи: „Иако ми нисмо заузели Врање, предајемо га храброј српској војсци“. У околини, на положајима код Ристовца, Миланова, Новог Села и Павловца заробљено је још 1000 војника. Врање је било на ногама, људи су са поносом дочекали српску војску, песма и српске заставе могле су се чути и видети на сваком кораку. Жене су китиле коње цвећем, а домаћини појили војнике ракијом. Убрзо је у град ушла и Прва српска армија предвођена војводом Петром Бојевићем, уз војни оркестар извршен је дефиле.

Врање је ослобођено, а слобода је плаћена животом 514 војника на фронту и са 335 недужно стрељаних.

Српска војска наставила је ослобађање у правцу Ниша који је ослобођен 9. октобра. Војска је неустрашиво јуришала ка Београду и ослободила га 1. новембра. Немачка је капитулирала 11. новембра 1918. године, а рат је званично завршен 28. јуна 1919. године потписивањем Версајског мировног уговора.